Svojim romanom Brat Albahari se još jednom pokazuje kao autor čija poetika nikada ne miruje. Zadržavajući osnovne crte modela pripovedanja kakav je koristio u svom prethodnom romanu, u novom romanu autor istražuje ponore žuđene porodične bliskosti i nepremostive tesnace razdvojenosti deleći priču na dva dela, pripovedajući u dve brzine, sagledavajući svoje junake iz dve perspektive, svrhovito protivstavljajući jednu drugoj i mešajući psihologiju nedostajuće porodične intime sa psihozama usamljeničkog prekopavanja sopstvenih neusklađenosti. Ovu tajnovitu priču Albahari raspliće kontrastirajući blgost i surovu grubost, ljubav i ravnodušni cinizam, vid i privid, polnost i predrasude.