Iako su matematičari, fizičari, inženjeri efikasno rešili problem efikasnog prenošenja informacija, lingvisti ponudili brojne teorije o poreklu i strukturi jezika, a semantičari ukazali na različite dimenzije značenja poruka, tek je pragmatika komunikacije, sa tezom da „način komunikacije" uslovljava sliku stvarnosti, otvorila prostor za novi pristup izučavanju interpersonalne komunikacije. Fenomen nesporazuma, koji se u okviru komunikološke terminologije može razumeti i kao „buka", „komunikativni šum" ili „smetnja", nužno upućuje na problem razumevanja, kao najvažnijeg aspekta komunikacije. Ali, takođe, razumevanje, koje je i etimološki integralni deo sporazumevanja (komunikacija), suštinski upućuje na fenomen nesporazuma (nesaglasnosti, različitih perspektiva) kao važan i u izvesnom smislu konstitutivni element svake komunikacije.
Problem razumevanja u komunikaciji, kao i razumevanje složenosti komunikacijskog procesa, od fenomena značenja, strukture komunikativnog procesa, problema verbalne i neverbalne komunikacije, problema kodova, konteksta i socijalnog identiteta, kao i pitanja svrhe i funkcije buke i nesporazuma, predstavljaju glavne tematske topose ove knjige.