„. . . Noć je padala na grad, a cela ogromna površina Neve, prekrivena zamrznutim snegom, treperila je pod poslednjim odbleskom sunca bezbrojnim iskricama inja [. . .] a kao neki džinovi, sa svih krovova na obe obale dizali su se i peli u hladno nebo stubovi dima, zaplitali se i rasplitali, kao da se nad starim zgradama dižu nove, da se nov grad stvara u vazduhu. . . Činilo se, najzad, da ceo ovaj svet, sa svim stanovnicima, sitnim i slabim, sa svim njihovim domovima – skloništima siromašnih i pozlaćenim palatama bogatih, utehom silnih na ovom svetu – da je sve to u taj sumorni čas samo fantastično, volšebno priviđenje , samo san koji će takođe odmah iščeznuti i podići se kao dim u tamnoplavo nebo. . .“ Slabo srce
„. . . Ali tek što mu je pružila ruku, tek što mu je pohrlila u zagrljaj, okrenula se opet prema meni, stvorila se pored mene kao vetar, kao munja, i, pre nego što sam se snašao, zagrlila me i snažno, vatreno me poljubila. Onda je, ne rekavši mi ni reč, ponovo poletela ka njemu, uhgvatila ga za ruke i povukla ga za sobom. Dugo sam stajao i gledao za njima. . . Na kraju su mi oboje nestali iz vida. . .“ Bele noći