Pa što je onda egzil? Je li on nešto dobro ili je nešto loše. Nešto između? Ili je, baš kao i svako stanje, pojava, stvar bogata značenjem, od svega sve pomalo, a ništa do kraja što se čini da jeste. Da li egzil proizvodi nas promjenljive ili one nas neke druge...? Ne jednom je pitanja na koja filozofija nije našla odgovore na sebe preuzela poezija.
Pisana između ekstraliterarnih toposa Zagreba, Beograda, Ljubljane, Londona, Moskve, Provanse... i literarnih i artističkih persona, Vladimira Majakovskog, Arsena Dedića, Danila Kiša, Žike Pavlovića, Edvarda Munka...ali i njegove nuklearne porodice, Šerbedžijina knjiga je knjiga o ratu, žrtvi, o novim počecima kojima nisu prethodila iskustvena ni egzistencijalna dovršenja. Duboko je humani testament činjenici koju gospodarima rata niti je u interesu priznati, niti imaju intelektualnog ni emotivnog kapaciteta da je prepoznaju. A to je da je svaka nevina žrtva na bilo čijoj strani jedna žrtva previše.