Kada sam otkrio Boga – a moj put prema Bogu vodio je kroz Jevanđelje – prvo što me je pogodilo je to da su Bogu svi važni, da on ne razlikuje ljude, da nije Bog samo dobrih nasuprot lošima, samo vernika nasuprot nevernicima, samo jedne vrste ljudi nasuprot drugima, već da je njemu svako podjednako važan i vredan. A ako je Bog do kojeg sam došao takav, onda i ja treba da razvijem takav odnos prema svima u svom okruženju. Iskreno, bio sam zapanjen otkrićem da je Bog takav; takav njegov odnos prema svima potpuno me je preokrenuo. Oko sebe više nisam video odvratna, omražena bića, već ljude sa kojima Bog ima određeni odnos, sa kojima i ja mogu uspostaviti drugačiji odnos, ako ih budem posmatrao onako kako ih Bog vidi. (Mitr. Antonije Blum)
Možemo biti sigurni da je za mnoge slušaoce ili gledaoce ovih razgovora upravo taj spoj nepokolebivosti u veri i pažljivog odnosa prema čoveku koji se sa tom verom ne slaže, ali koji odlazi „postavljajući sebi nova pitanja“, poslužio kao povod da se raspitaju ko je taj čovek koji je u ovim dijalozima nastupao kao „Božiji advokat“. Neosporni autoritet u verskom životu Engleske, koji je vladika Antonije uživao, umnogome se zasnivao upravo na ovakvim susretima i razgovorima.
Za nas danas, koji tek pokušavamo da izgradimo prostor u kojem bi se mogao odvijati dugo željeni dijalog Crkve i sveta, ovaj primer je izuzetno važan i vredan. Osim toga, reči vladike Antonija upućene su i nama, ništa manje nego „onima spolja“: „Od vernikâ, pre svega, očekujem veru“ – u ovoj jednostavnoj tvrdnji sadržan je stvarni izazov i očigledno je da odgovor na njega ne mogu biti samo reči…
Otac Pavle Velikanov