Dobitnik nagrade Beogradski pobednik.
Jasno sam video da ti živiš dobro i ovde, sasvim lepo se snalaziš i u izopačenom gradu Beogradu. Nisam bio u stanju da na to zažmurim. Možda si u njemu živeo i pre Pakraca. Možda sa Pakracom i njegovom okolinom ti nisi ni u kakvoj vezi? Možda je taj slavonski gradić bio samo tvoje ogledalo? Možda svetlo dovoljno jako da te razotkrije? Koliko god razmišljao, nisam bio u stanju da sa sigurnošću išta zaključim. Činilo mi se da sam spreman da platim najvišu cenu da saznam odgovor na sva ta pitanja...
Traumatizovani veteran pakračkog ratišta svakodnevno prebiva na Bulevaru kralja Aleksandra, ispred pijace Đeram, sa grupom promašenih ljudi, narkomana, pijanaca, uličnih svirača, prosjaka, policijskih doušnika, sitnih kriminalaca, dilera droge i deviza, bivših ratnika, anarhista, prekupaca i drugih nevoljnika. Apsurd života koji se tu odigrava utoliko je opor i prepoznatljiv jer se dešava danas i ovde, u sredini gde su raspad svih vrednosti, sunovrat morala i golo nasilje postali normalna pojava.
Psihologija neuravnoteženog junaka ove bespoštedne anatomije posrnuća, između ostalog, oslikava naličje posleratne Srbije, osiromašene i moralno devastirane. Njegov dugotrajan unutrašnji monolog je upućen Pepiju, prijatelju sa ratišta. U tu ispovest o sebi i ljudima sa bulevara, svom svedenom životu između pijace Đeram i garsonjere pune oružja, povremeno se upliću krvave scene iz Pakraca. I dok opsesivno prati vesti iz današnje crne hronike, on se sa divljenjem seća Pepijeve surovosti ispoljene na ratištu. Istovremeno, glavnog junaka sve više obuzima želja da nekog ubije, da se tako uklopi u procvat crne svakodnevice…