Montesori pedagogija posmatra dete kao zasebnu ličnost, koju treba da pratimo na njenom putu osamostaljenja, poštujući detetovu želju da uči i "radi stvari" samo.
Posmatrajući decu, Marija Montesori shvatila je kako može da im se pomogne u njihovom formiranju korišćenjem prigodnih pomoćnih sredstava koja su tome namenjena.
Dete od nas traži da mu pomognemo da nešto uradi samo i da poštujemo njegov ritam. Kao odgovor na to, Montesori pedagogija stavlja dete u središte svega − ne praveći, uprkos tome, od njega „malog kralja”. Ovo znači da je potrebno razmotriti i mesto odrasle osobe: ona postaje pratilac deteta, vaspitač koji ga ne posmatra kao komad gline koji treba uobličiti. Naprotiv, dete poseduje ogroman potencijal energije i kreativnosti koji je prisutan odmah nakon rođenja i koji je samo potrebno probuditi. Tako dete, ako se nalazi u odgovarajućem okruženju, uči samostalno, na način koji je prirodan i ispunjen radošću. Ipak, učešće roditelja i vaspitača je neophodno jer sve ovo ne znači da dete treba prepustiti samom sebi.
Sve do šeste godine dete karakteriše velika sposobnost apsorbovanja svega što ga okružuje. Taj „upijajuću um” omogućava detetu da se prilagodi okruženju i da bez napora stiče znanja.
U ovoj knjizi iznete su najznačajnije ideje Montesori pedagogije i predložene sledeće aktivnosti za:
- praćenje buđenja interesovanja kod deteta i njegovog shvatanja sveta;
- pomaganje detetu da nauči da brine o sebi i svom okruženju;
- obezbeđivanje detetu prilika da se skoncentriše i da radi nešto svojim rukama;
- pripremanje materijala i okruženja koje je prilagođeno detetovim sposobnostima.
Ev Erman je napravila prostor za decu i roditelje u Anžeru u Francuskoj u kojem oni otkrivaju Montesori pedagogiju.
Ona takođe učestvuje u širenju ove pedagogije svojim delima, fotografijama i blogom.