Izabrane Dragojevićeve pesme napisane osamdesetih godina prošlog veka, u poslednjoj mirnodopskoj deceniji SFRJ. Ova zbirka nije jugonostalgična, ali ipak oslikava duh tog vremena i mladalački bunt – uz blagu autoironiju i hipertrofiranu samouverenost, autor se podsmeva autoritetima i okoštalim normama, uveren u to da je umetnost ono što je važno.
Otkrivanje poezije Srđana Dragojevića, filmskog stvaraoca čiji su filmovi obeležili srpsku kinematografiju od raspada SFRJ do danas, uzbudljivo je iskustvo. Bilo je takvo i sredinom onih nesrećnih devedesetih kada je izašlo prvo izdanje ove zbirke, a pretpostavljamo i nadamo se da će taj osećaj doživeti i čitaoci do kojih će stići ovo novo, sada, u ne tako srećnim dvadesetim. Nešto poput otkrića da je vaš omiljeni pevač napisao odličan roman ili pisac snimio originalan film. Uz sve to, tu je sada i znatno veća vremenska distanca; od nastanka pesama u ovoj zbirci proteklo je gotovo četrdeset godina, a autor je prelaz iz te u sledeću dekadu iskoristio da s poezijom završi i posveti se filmu.
Srećom, ova poezija stari dobro kao i njen autor, i poseduje sve one vrednosti zbog kojih ga volite – duhovitost, oštroumnost, hrabrost i uvek dobrodošlu sklonost ka autoironiji i apsurdu.