Opis:
Središte dela čini sudbina napredne plemićke inteligencije, sredina iz koje su izišli revolucionari dekabristi i koja je u Puškinovo vreme zaista predstavljala najnapredniji deo društva. U Evgeniju Onjeginu i Lenskom predstavljena su dva tipa obrazovane plemićke mladeži u početku XIX veka, čija je tragična sudbina posledica raskoraka između njihovih sposobnosti i želja i života koji stvarno vode. Kod Onjegina taj sukob je zasnovan na dubokim protivurečnostima u samoj njegovoj ličnosti, dok je kod Lenskog uzrok razočarenja i nesreće idealizovanje stvarnosti, koja nikada nije bila onakva kakvom ju je pesnik zamišljao.
***
To je tragedija čoveka koji je prezreo besmislenost svoje sredine i života koji ona vodi, napustio sve to, ali nikada nije uspeo da uguši u sebi predrasude u kojima ga je ta sredina vaspitala.
***
Iako je otišao u selo, Onjegin nikada nije shvatio kakvo je ogromno vrelo snage običan narod koji je živeo pred njegovim očima. On nikada nije bio sposoban da za sebe nađe onu ravnotežu koju je Tatjana sačuvala do kraja, ponevši je iz svoje zabačene postojbine, iz dadiljinih bajki i jednostavnog, prirodnog života bliskog životu naroda. Naprotiv. Odlično obrazovan i pametan, Onjegin lako odbacuje lažni sjaj visokog društva. Ali, kada mu neiskusna palanačka gospođica, odgajena u porodici seoskih spahija, ponudi svoju ljubav i život, on je odbija, nesposoban da se oslobodi društvenih konvencija i da umesto njenog društvenog položaja u njoj sagleda ženu koju će jednoga dana zavoleti... Tek pošto je Tatjanu sreo na visokom položaju prestoničke hijerarhije, u sjaju i taštini velikosvetskog života, koji je i sam toliko prezirao, Onjegin je uspeo da u njoj otkrije onu vrednost koju u palanačkoj gospođici nije bio u stanju da vidi. Tek tada se on strasno i iskreno zaljubljuje u nju... Ali, i da nije bilo Tatjaninog prekora i odbijanja, za Onjegina bi i ovaj susret sa njom značio poraz.
***
Mnogobrojna umetnička sredstva kojima je Puškin izvajao Tatjanin lik toliko ispunjavaju tkivo romana da u njima ranije već ocrtane ličnosti Onjegina i Lenskog dobijaju nova, celovitija značenja i tek u dodiru sa Tatjanom i njenom sudbinom stiču svoju životnu i umetničku potpunost. Svom dušom prava ruska devojka, Tatjana, mnogo više nego njen „poluruski sused“ Lenski ili razočarani Onjegin, daje duboko nacionalno obeležje Puškinovom romanu. Ta odlika u stvari i čini onu snažnu lepotu i klasičnu jednostavnost njenog lika. Ona je jedino lice u Puškinovom romanu koje svoju nesreću prima dostojanstveno, ne gubeći ni u jednom trenutku ravnotežu zasnovanu na zdravoj podlozi ruske zemlje i naroda. Tatjanin lik prvi je u nizu divnih karaktera ruske žene koje je dala ruska književnost. Svi ti likovi duguju svoj nastanak Puškinovoj junakinji.
Iz Pogovora Milorada Pavića