Počev od sugestivne uvodne rečenice („Postoje zemlje u kojima su autobusi dugovečniji od granica“), pa sve do pamtljivog završnog slogana („Svaki nam se potez računa“), ovaj kratki roman Slobodana Despota čita se takoreći u dahu.
U taj produženi čitalački dah na svoj način stali su, međutim, celi životi, istorije, kulture: očevi i sinovi, netrpeljivosti i privrženosti, Srbi i Hrvati, ravnodušna Evropa i ostrašćeni Balkan, spasilačke pustolovnosti i domaćinske marljivosti, novi regionalni i stari svetski ratovi, ratni profiteri i mirnodopski gubitnici, nepopravljivi vojnici i nesebične isceliteljke... Sve to, i još malo više, donosi ova jezgrovita i upečatljiva pripovest o pokušajima duševnog razabiranja nakon političkog rastakanja države koja postoji još samo u uspomenama i knjigama.
Ali Med je knjiga koja ne živi tek od uspomena. To je, naime, i jedan od ne tako brojnih postjugoslovenskih narativa iza kojih ne ostaje „licitarski“ sladak ili pak „pelinovski“ gorak utisak u pamćenju. Pripovedajući o onome što je skoro svako od nas iskusio, jednako kao i o onome što je malo ko preživeo, Slobodan Despot uspeva da svoje raskućene i raspamećene junake dovede do mesta sa kojeg će probati da nauče kako ponovo zajedno da zakorače u život. Sve preko toga vodilo bi u postapokaliptičnu bajku, sve ispod – u samosažaljivu tužaljku.
Stoga i naslov ovog romana označava sasvim odgovarajuću „formulu“ za njegovo razumevanje: reč je o nekoj vrsti katarzično lekovitog „ekstrakta“ iz godina koje su nepovratno otišle u barut i bes.
Tihomir Brajović