Patnje i stradanja kroz zaleđenu i vrletnu nimalo gostoljubivu Albaniju bile su tolike da se mogu iskazati samo u narodnoj pesmi:
„Niko ne zna šta su muke teške
Dok ne pređe Albaniju peške.”
Kada se ova izbegla, postradala, izgladnela i ponosna Srbija približila jadranskoj obali nije mogla u luke spasa, bila je ustavljena na albanskim rekama Vojuši i Maći. Ustavile su je pomorske snage savezničke Italije koja je, pregovarajući, u rat ušla i sa potajnim snom da iz njega izađe kao gospodarica Jadrana.
Srbima je svaki dan uveliko već postajao pitanje života i zapretio im je potpuni krah.
Srećom, to nije dozvolila Francuska koju je najviše zapekla saveznička savest. Tu savest je oličavao general Piaron de Mondezir, vođa specijalne misije za spasavanje Srba, vojske i naroda, koji je sve učinio da Srbi, narod antičkih nazora, ne ode u nestale narode i da ih sačuva za svetsku istoriju. Kako je to učinio svedoči ova veoma dirljiva, obimom nevelika ali delom krcata knjiga iz njegovih memoara, koju treba čitati i prečitavati, a ne prepričavati.
Stradanje Srba kroz Albaniju nazvano je Golgotom. A prvi koji je srpski put krvi nazvao Albanskom golgotom bio je general Piaron de Mondezir, a to je i naslov ovog dela.
Iz svedočanstava ove knjige vidi se kako su Srbi do Krfa bili stradalnici, da bi od Krfa postali miljenici i istorije i saveznika.
Milovan Vitezović