Ogled „Humanizam kao nepoznanica“ napisan je pre pedeset pet godina, u leto 1969, kada je, posle nekoliko meseci i objavljen u zagrebačkom časopisu „Kulturni radnik“, ali je sada možda aktuelniji nego u vreme kad je napisan. Tih je godina već uveliko bila rasprostranjena svest o tome da je čovek tada već dosta dugo a prvi put u svojoj povesti u mogućnosti da uništi ceo ljudski rod, pa verovatno i svekoliki život na Zemlji.
Šta će sprečiti trajno uništenje svega živog na Zemlji? Sve što je do tada u istoriji čovečanstva smišljeno i napravljeno, a najčešće ne samo i ne pre svega na dobro čovekovo, bilo je pre ili kasnije i upotrebljeno. Ako jedni krenu s tim, uzvratiće i oni drugi, i onda smo svi mrtvi; znači potpuno je besmisleno koristiti se ovakvom, novoosvojenom mogućnošću ubijanja i razaranja. Da li je „ravnoteža straha“, kako se to i danas još naziva, dovoljna da nas spase od potpune propasti? Da li je besmislenost upotrebe atomskog oružja stvarna i prava zaštita; pruža li ikakvu verodostojnu garanciju da do sveopšteg uništenja neće doći? Mnogo šta je tokom istorije bilo očigledno besmisleno, pa se ipak dogodilo.
Da bi se danas ponovo pojmovno i u skladu s izazovima koji postoje misaono obradilo sve ono što nas navodi ili, bolje reći, nagoni da se upitamo šta određuje humanizam, koji je i dalje, s promenama u povesnom toku, nepoznanica i traži nova objašnjenja, morala bi se napisati povelika knjiga. Poželjno bi bilo da novo temeljno razmišljanje koje bi se kretalo po tom pravcu dospe do što većeg broja ljudi, i to ne samo onih koji drže prste na raznim obaračima ili računaju koliko će od koje nesreće moći da zarade. Umesto što se galami, recimo, o promeni pola ili izračunava koje će kamatne stope najviše naškoditi suparnicima i neprijateljima na ovoj ili onoj strani, valjalo bi se, s mirnoćom i pribranošću, kakvu zahteva ali i nudi um, suočiti s neizvesnošću da li će ljudi na Zemlji uopšte biti. Ili, što je isto, šta im je omogućavalo i šta u budućnosti može da obezbedi da na Zemlji i dalje budu.