Koja glupa tema, ne znam zapravo kako smo večeru završili baš na toj temi, možda zbog naših godina – sve četvero smo odavno u penziji – ili zbog toga jer se razgovor vodio oko bolesti, što jest, priznajem, pomalo degutantno dok jedeš s tekom i uz to piješ dobro vino, nekako nije pristojno, zastaje ti zalogaj u grlu, a vino postaje kiselkasto.
Na večeri s prijateljima tema testamenta upadne među tanjire i čaše – i svi se prave da im nije neprijatno. U kafani ispod brda stariji par se svađa zbog sitnice: ona bi kući pre mraka, njega vino još drži za stolom, ali u tišini između izgovorenih reči odjekuje sav teret zajedničkog života i propuštenih prilika. U bolničkoj sobi majka drži svoju ćerku za ruku, prisećajući se vremena kada je mogla sve, a sada može samo da bude prisutna.
Na Balkanu, gde se svakodnevno suočavamo s nečim što je možda gore i od sukoba – s prećutkivanjem – gde se reči često gutaju zbog stida, straha ili tuđih očekivanja, Slavenka Drakulić progovara o onome što nas istovremeno plaši i spaja: o gubicima koje ne priznajemo, ljubavi koja je prošla, o neproživljenom, nesigurnosti, suočavanju s vlastitom smrtnošću, o poslednjem trenutku bliskosti i o usamljenosti. Njene priče, suptilne i duboko pronicljive, istovremeno nas podstiču da se suočimo s onim što prećutkujemo i možda krijemo čak i od samih sebe.
„Ova fenomenalna knjiga ne govori o starosti, bolesti i bolnim temama od kojih svi bježimo dok nas ne zgrabe za vrat. Slavenka priča priče o teškim situacijama u našim životima o kojima ne govorimo jer mislimo da su samo naše. Potiskivanje nas čini osamljenima. Ovo je knjiga za sve nas osamljene i nesretne. Pročitajte je. Liječi.“
– Vedrana Rudan