Možemo zamisliti situaciju: godina 1944, bliži se kraj rata, samouvereni Staljin već se oseća kao gospodar sveta koji će se za koju godinu preobratiti u komunističku planetu. Tito će biti tek jedna od figura koju će on, Josif Strašni, pomicati u toj zabavnoj igri. Kavijar i votka su zanosni, ali Tita ne može impresionirati okruženje, moćnik, ni alkohol, on igra svoju igru, a uloga figure ne dolazi u obzir. Da je bio malo usresređeniji, Staljin bi to shvatio još tada u rezidenciji u Bukureštu. Kad je shvatio, već je bilo kasno. Tito je isplanirao niz poteza unapred na brojnim ručkovima i večerama koje je priređivao i na koje je rado odlazio.
Kraljevi, šahovi, magnati, režiseri, glumice, niko, pa ni najveće svetske zvezde nisu sedeli za stolom sa Josipom Brozom a da ih nisu fascinirali njegova pojava i nastup. Tito, bleštava scenografija, dobra hrana, vino, dižestiv i cigara na kraju – kakva moćna, zanosna, neodoljiva kombinacija. Naravno, svaki taj obrok je otišao pravo u istoriju, pa je i ovaj kuvar najintrigantnije gastronomsko štivo s kojim sam se susreo.
Rene Bakalović