U Fruškoj gori 1854. je dnevnik Milice St. Srpkinje, koji je objavila u tri knjige (1861, 1862, 1866). U iskrenom, intimnom tonu zabeležene su dragocene uspomene iz života jedne od prvih srpskih priznatih književnica. Beleške se prepliću sa prikupljenim srpskim narodnim pesmama i pripovetkama, a pojedine čak ni Vuk St. Karadžić, s kojim je blisko sarađivala, nije zabeležio. Propagirajući rodoljublje i potrebu za obrazovanjem naroda, a naročito žena i dece, Milica se isticala u srpskom društvu – sveštenička učena kći koja se druži s prostodušnim narodom, čita i prevodi knjige, od pastira upija srpski melos, bila je kontroverzna tema za tadašnje doba.