Hans-Georg Gadamer, jedan od najznačajnijih nemačkih filozofa XX veka, je više od pola veka oblikovao intelektualne struje na važnim nemačkim univerzitetima (Vroclav [danas u Poljskoj], Marburg, Lajpcig, Frankfurt, Hajdelberg) i kao student i kao univerzitetski nastavnik. On opisuje izuzetne susrete sa Karlom Jaspersom, Paulom Natorpom, Nikolajem Hartmanom, Gerhardom Krigerom, Karlom Levitom i posebno Martinom Hajdegerom. Upoznaje značajne ličnosti kao što su Rudolf Bultman i Maks Šeler, a u prijateljskim je odnosima sa Oskarom Širerom, Maksom Komerelom, Hansom Lipsom i Karlom Rajnhartom.
Gadamer elokventno opisuje svoj život studenta i univerzitetskog predavača u Breslavu i Marburgu. Nakon sloma „Trećeg rajha“ i pod ruskom okupacijom, imenovan je za dekana Univerziteta u Lajpcigu, u čijoj je mukotrpnoj obnovi iz fizičkih i intelektualnih ruševina učestvovao. Ubrzo zatim prima i prihvata poziv u Frankfurt, a 1954. na Univerzitet u Hajdelbergu, gde je ostao do svoje smrti 2002, doživevši 102 godine. Gadamerovi živahni memoari, prvi put objavljeni uz veliko priznanje 1977, svedoče o bliskoj povezanosti njegovog sopstvenog filozofskog puta sa velikim intelektualnim strujanjima prošlog veka.