Dnevnici i memoari su ona vrsta štiva koja o sebi i o svojim autorima pružaju više podataka nego što to može i najiscrpniji predgovor. Njima predgovor upravo i nije potreban, sem ukoliko čitaocu valja skrenuti pažnju na izvesna formalna rešenja ili kontekst nastanka.
Ovaj ratni dnevnik Stefanović je započeo onoga trenutka kada se u Srbiji rastao sa porodicom, suprugom i četvoro sitne dečice, i van svake sumnje da ga je pisao kao podsetnik za ličnu priču koju će, ako preživi, jednoga dana pričati deci, a ako umre ili pogine – njegovi zapisi će, nadao se, pronaći put do njih. U početku se Stefano
vić obraća upravo njima, svojoj deci, ali kako se pak razvija albanska drama, pisac sve češće ima na umu apstraktnog čitaoca, kome je, veruje, nemogućno „izazvati sliku i predstavu šta se sve tu vidi i oseća”.
Knjiga donosi izuzetni materijal pošto je autor dnevnika intelektualac iz Bosne i Hercegovine, učesnik povlačenja i boravka Srpske vojske u Albaniji i na Krfu, a kasnije i akter događaja u pozadini…