U prvom delu knjige Antička filosofija obrađena je istorija kosmološkog perioda, počevši od jonske škole (Tales, Аnaksimen, Anaksimander), preko Heraklita i Pitagore, zatim elejaca, zaključno sa sofistima i Sokratom, kao začetnikom antropološkog perioda u razvoju helenske filosofske misli. U drugom delu Bogomolov se bavi klasičnim periodom koji je oličen u delima atomista, Platona i Aristotela, dok u trećem obrađuje helenistički period: epikurejce, stoike i skeptike. Knjiga Antička filosofija II donosi autorovo promišljanje o nerešenim pitanjima istorijske misli. Oslanjajući se na obilje tekstualnih izvora i doksografskih svedočanstava, Bogomolov prikazuje svoju periodizaciju antičke filosofije, koja značajno odstupa od tradicionalne. Na jedinstven način analizira starogrčku filozofiju i njen vrhunac oličen u Sokratu, Platonu i Aristotelu, otkrivajući na koji način antička misao i danas ostaje izuzetno značajna i tesno povezana sa savremenom filosofijom. Njena snaga leži u univerzalnosti ideja i misli koje prevazilaze vreme: „Pravednost je kada svako radi ono za šta je prirodno sposoban”, piše Platon u svom delu Država; „Svrha je ono zbog čega nešto postoji ili se radi”, kaže Aristotel. „Za nerazumne je bolje da se njima vlada nego da oni vladaju”, zaključuje Demokrit.