Nikomahova etika predstavlja prvu sasvim sačuvanu studiju iz oblasti Etike, i to baš helenske etike, jer se u njoj na pojmovan način izražava ono što je već delimično nesvesno živelo i važilo u helenskom narodu: njegov moral i navike, njegova praktička shvatanja, moralna načela, njegov moralni etos i moralna osećanja. Ona je, u isti mah, deo Aristotelovog univerzalnog sistema, koji „ostaje najčudesniji i najuticajniji misleni sistem što ga je ikad jedan čovek sastavio” (V. Durant), i koji predstavlja prvi i do sada „jedini pokušaj totalne sinteze ljudskog znanja” (Branislav Petronijević), jer je on u isti mah i filosofijski i naučni sistem.
Dok je Platon čovekovo moralno zračenje vezao za natčulni svet ideja i kao najviši moralni zadatak postavio bežanje u viši natčulni svet i težnju za sličnošću sa bogom, Aristotel transcendentnu normu prenosi u volju moralne jedinke, i tako s punom odlučnošću oslobađa Etiku od svake vezanosti za natprirodnu uzročnost, te je na osobinama ljudske prirode ne samo zasniva, nego je u okviru ovozemaljske stvarnosti, naročito u okviru čovekovog političkog života, i završava.