Magdalena Blažević je spisateljica poznata po daru da o najpotresnijim iskustvima piše jezikom koji je toliko poetičan i pažljivo isklesan da čitaoce istovremeno opije lepotom i skameni užasom. U Vučjoj kući Blažević upravo tako piše o deci i ženama koji odrastaju i opstaju u prostorima obeleženim patrijarhalnim nasiljem i ratnim traumama, gde zidovi ne pružaju utočište ni sigurnost.
Kada nalegne magla, kada padne mrak, kada se čuje turiranje motora, tada se u svaki zaselak i svaku kuću polako uvlači jeza. Tada majke skrivaju svoju decu, a devojke drhte – neke od straha, druge od uzbuđenja. I sasvim je svejedno da li je ratno ili posleratno vreme, vreme slavlja ili tugovanja: junakinje Magdalene Blažević obeležene su usudom kojem ne mogu izmaći čak ni kada svim bićem žude za tim.
Pripovedajući o lažnim herojima i nasilju koje ne prestaje sa završetkom rata, Vučja kuća u prvi plan stavlja devojčice, devojke i žene koje se suočavaju sa sopstvenim demonima, često u liku onih najbližih. Prostor kojim se kreću nosi ožiljke rata, ali i one starije, dublje, utkane u patrijarhalni obrazac koji žene zatvara u tišinu, a muškarce uzdiže u gospodare nad životom i smrću.
Stilski svedena i izrazito sugestivna, ova zbirka kratkih priča i mikroproza predstavlja bolno ali odgovorno književno svedočenje o ženskom iskustvu, strahu i neukrotivoj snazi. Blažević o nasleđu rata piše ogoljeno ali s dubokom empatijom prema žrtvama, potvrđujući se još jednom kao autorka impresivnog glasa, izgrađenog na suptilnosti, liričnosti i etičkoj budnosti.