„I gledam a i čitam s radošću kako Bora Otić odslikava i opisuje svet koji nam postaje drag a najvećma nismo poznavali junake tog sveta koji je odistinski, opipljiv i realan. Da li taj svet postoji? Postoji! Da li ti ljudi koje vidimo ili čujemo ili naziremo iz Borinih priča postoje? Postoje! Da li ti predeli, ti salaši, te lenije, te kuće nakraj sela, ta polja, te reke, ta jezera, te šume, postoje? Postoje! Da li jezik kojim se u emisijama i pričama Otićevim govori postoji još uvek drag našim očima i našim ušima?
Postoji! Da li još neko ko ume tako da priče svoje tka postoji ovde ili negde drugde? Ne postoji!
Samo moj dragi prijatelj Bora Otić ume tako da slika i ispisuje dobrotu u ljudima, jednostavno, nezlobivo ni malo, bez trunke ironije, samo s čistom namerom da svakoga predstavi velikim i pravim što njegovi junaci i jesu. Navodim samo jednu rečenicu iz priče „Zadušnice“ kao otpozdrav Otićevoj knjizi:“Najvećma se čuvalo poštenje i vrednoća. od malena se znalo šta je čije i ko šta radi.“
Pero Zubac