„…doslednost pisca i najglasnije izrečena potreba da se ostane živ, doživljena u tekstu Popodne Pisca, uzoran su podstrek drugima da pišu (baš zainat unapred trasiranom porazu) i da čitaju (baš zainat novocivilazicijskim vizijama o umiranju knjige).
A malo koji pisac danas, ne samo na nemačkom govornom području – poput Handkea – u tolikoj meri podstiče na Čitanje, a posebno na Pisanje (taj vid delovanja ovog veoma plodotvornog pisca jeste poglavlje koje ovde tek treba da počne)…“
Žarko Radaković
Neobično dugo je Pisac stajo na raskrsnici. Kao da je njemu, kome delatnošću nije bio propisan nikakav životni red, bila potrebna ideja, čak i za neka još tako majušna dnevna kretanja – ona je onda došla sa pomišlju da poveže oba, periferiju i centar; pešačiti kroz centar pa napolje na periferiju. Nije li ga upravo za pisaćim stolom vuklo da dođe u blizinu ljudi? I nije li tu postojalo i ono drugo zaricanje, uvek prezirano, da bar jednom dnevno pređe preko reke na čijoj su drugoj strani počinjale novije četvrti grada? Sa planom puta dođe i radost usputnosti.