Nastavljajući se na Pravdu za Srbiju, Handke piše putopisni Letnji dodatak zimskom putovanju u kome, pored ostalog, opisuje svoju posetu Višegradu i Srebrenici leta 1996. godine i tragove netom završenog rata koje je u ovim mestima zatekao.
Možda smo svi mi Višegrad u pameti imali kao pravi grad, pa makar i samo mali; utoliko onda, posle tih u sve većem broju prigradskih zgrada, kakvih je bilo svuda u svetu, ili pak pre u vesternima, zgradâ koje očigledno jedna sa drugom nisu imale baš ništa zajedničko, očekivali smo konačno dolazak u nešto kao centar, nešto u vidu pazarne ulice ili južnjačkog ili istočnjačkog korzoa. No onda, neočekivano, već dole na Drini (ovde još jedanput širokoj kao i daleko nizvodno u Bajinoj Bašti), već na pragu čuvenog turskog mosta – tu, dakle, stajao je on, sa više lukova nego ikada u zamisli – primetili smo da su te prašnjave, trošne periferijske šupe bile takoreći sve od Višegrada; kuće u nizu sa one strane brze reke izgledale su još manje gradski, više kao deo zemljanih, žbunjem obraslih i kamenih pustara, tamo uobičajeno strmenitih, rastočenih, izukrštanih stazama za stoku i samotnjake.