Odista, nijedna istorija nije tako malo komplikovana kao norveška istorija i u časovima napretka i u časovima nazatka; i nijedna sudbina nije tako malo poučna kao sudbina norveškog naroda i u časovima sreće i u časovima nesreće. Toliko je priroda u ovoj zemlji i po lepoti, i po strahoti i po snazi superiorna nad ljudima, da je sva važnost i interesantnost norveške prošlosti više volja geologije i geografije nego sudbina naroda.
Očarana Norveškom, Isidora Sekulić pre sto deset godina ispisuje Pisma iz Norveške, jedinstveno klasično delo, prvi moderan putopis u srpskoj književnosti 20. veka. Nastavši u predvečerje Prvog svetskog rata, Pisma iz Norveške ne doživljavaju pozitivan prijem kod najuglednijeg kritičara Jovana Skerlića, čija je negativna ocena motivisana autorkinim kosmopolitskim duhom u vreme srpskih vojevanja tokom balkanskih ratova.
Isidoru Sekulić privukli su surova klima, pust nordijski pejzaž, fjordovi, norveški čovek i njegov način života. U Norveškoj, surovoj i hladnoj zemlji severa, pronašla je dugo traženi mir i mesto duhovnih čežnji koje je u skladu sa njenom umetničkom prirodom i filozofskim stavom o životu.