FLORENSKI Pavle Aleksandrovič (9/21. 01. 1882, Jevlah, Jelisavetpoljska gubernija (sada Azerbejdžan) – 8. 12. 1937, Lenjingrad) – religiozni mislilac, naučnik. F. je detinjstvo proveo u Tiflisu i Batumiju, gde je njegov otac, saobraćajni inženjer, gradio vojni batumsko-ahaljcihski put.
U leto 1899, F. je doživeo duhovnu krizu, kada je shvatio ograničenost prirodno-naučnog znanja. Kao posledica toga, kod njega se pojavilo interesovanje za religiju. U isto vreme, pojavljuje se njegov „matematički idealizam“, koji je on opisivao kao „duboko uverenje da se sve moguće zakonitosti bića već sadrže u čistoj matematici kao prvom konkretnom, a stoga i za korišćenje dostupnom samootkrivanju principa mišljenja“. U vezi sa ovim uverenjem kod njega se javila „potreba da izgradi filosofsko shvatanje sveta, oslanjajući se na produbljene osnove matematičkog saznanja“ (vidi: Bogoslovski radovi. 1982. Br 23).
Godine 1900. F. se upisao na fizičko-matematički fakultet Moskovskog univerziteta, na odsek za čistu matematiku. Veliki uticaj na njega izvršio je Bugajev, čije je učenje o diskontinuitetu (aritmologiju) F. obogatio idejama teorije skupova G. Kantora. Njegov rad „O simbolima beskonačnosti“ (1904) bio je prvi rad iz teorije skupova u Rusiji. Svoj kandidatski rad „O osobenostima ravnih krivih kao mestima narušavanja njene neprekidnosti“, F. je planirao da uključi u veliki filosofski rad „Diskontinuitet kao element pogleda na svet“. U sintezi Kantorove teorije skupova i Bugajevljeve aritmologije, on je video univerzalni metod za rešavanje ne samo matematičkih problema, već i problema iz drugih oblasti znanja („filosofsko-matematička sinteza“). F. je pri tome tačku i broj shvatao kao živu monadu, „umni prvoorganizam“. Paralelno sa bavljenjem matematikom, F. aktivno učestvuje u studentskom Istorijsko-filološkom društvu, osnovanom na inicijativu S. N. Trubeckoja. Pod rukovodstvom Trubeckoja, napisao je rad „Ideja Boga u Platonovoj državi“, a pod rukovodstvom Lopatina, koji je bio na čelu filosofske sekcije u društvu, rad „Učenje Dž. St. Mila o induktivnom poreklu geometrijskih pojmova“. U septembru 1904. godine, po savetu episkopa Antonija (Florensova), F. se upisuje na Moskovsku duhovnu akademiju. Kandidatski rad „O religioznoj istini“ koji je napisao po završetku akademije, ušao je u osnovu njegove magistarske disertacije. U septembru 1908. godine, F. je postavljen za docenta akademije na katedri za istoriju filosofije. Godine 1911. rektor akademije, episkop volokolamski Teodor (Pozdejevski) rukopoložio ga je u čin đakona, a zatim u čin sveštenika. Od 1912. F. je služio u Sergijevo-posadskoj crkvi Marije i Magdalene pri utočištu milosrdnih sestara Crvenog Krsta. U vreme dok je predavao na akademiji (1908-1919), F. je osnovao niz originalnih kurseva iz istorije antičke filosofije, filosofije kulture i kulta, Kantove filosofije, od kojih su samo neki delovi bili objavljeni (Granice gnoseologije // Bogoslovski vesnik. 1913. T. 1. Br. 1; Smisao idealizma. Sergijev Posad, 1915, Prvi koraci filosofije. Sergijev Posad, 1917). Ocenjujući doprinos F. u izučavanju platonizma, Losev piše da je on dao „koncepciju platonizma, koja po dubini i tananosti prevazilazi sve što sam ikada čitao o Platonu“. „Novo što Florenski unosi u shvatanje platonizma, to je učenje o liku i magičnom imenu. Platonovska Ideja je izražajna, ona ima određen živi lik“ (Ogledi o antičkom simbolizmu i mitologiji. M., 1993). Po F., živo biće je naojočiglednije ispoljavanje ideje. Ideja je monada-jedinica posebne vrste – „beskonačna jedinica“. Ideje Platona odgovaraju imenu. „Ono što se saznaje – ideja Platona – potpuno se podudara sa imenom, čiju unutrašnju snagu shvata vrač u svom vračanju. I ta punoznačna imena u istom su odnosu prema običnim imenima-nadimcima, kao ideje Platona – prema praznim razumskim pojmovima“ (Florenski P. A. Opštečovečanski koreni idealizma // Simbol. 1984. Br. 11). F. je dakle smatrao da ideja Platona, jedinica, sadrži u sebi snagu-supstanciju-reč, koja formira samo biće stvari. Godine 1908., u zborniku „Pitanja religije“ pojavila se prva redakcija knjige „Stub i tvrđava Istine“ koja je ušla u osnovu magistarske disertacije F. „O duhovnoj istini. Ogled iz pravoslavne teodiceje“ (M., 1913. 1-2). Posle odbrane disertacije (1914), F. je postao magistar bogoslovlja i vanredni profesor akademije na katedri za istoriju filosofije. Iste godine, kao zasebno izdanje pojavio se njegov najpoznatiji rad „Stub i tvrđava istine. Ogled iz pravoslavne teodiceje“ (M., „Put“, 1914). F. je smatrao da je njegov životni zadatak probijanje puta ka budućem celovitom pogledu na svet, koji sintetizuje veru i um, intuiciju i razum, bogoslovlje i filosofiju, umetnost i nauku. F. su bile strane apstraktne konstrukcije.