Pred piscima koji pokušavaju da objave „ono što je čovek dužan radi ljubavi Božje činiti nasamo” (Sveti Onufrije) nalaze se nekolika rešenja. U kratkom
Žitiju Pavla Tivejskog Sveti Jeronim svoju nameru eksplicitno ograničava na to da ispriča početak i kraj Pavlovog života, jer o njegovoj „srednjoj dobi niko od ljudi ne može znati ništa”. S druge strane, Sveti Atanasije Aleksandrijski glavnu pažnju posvećuje unutarnjem razvoju Antonijeve ličnosti, koji je narativno prikazan kao borba za savršenstvo. U ovako postavljenoj priči asketa više nije jedino lice: njegova duhovna borba postaće prava, katkad naturalistički prikazana bitka protiv čudovišnih napadača. Ovu koncepciju, poput mnogih podvižničkih žitija, sledi i Žitije Svetog Petra Atonskog. Međutim, pisac Nikola svog junaka dodatno profiliše: veliki svetitelji i Bogorodica od početka nagoveštavaju i određuju njegov asketski put, anđeo-hranitelj ga ne napušta do smrti, ovaj „skriveni sluga Gospodnji” na poseban se način objavljuje svetu, a potom biva proslavljen po svojim čudotvornim moštima.
Poput hagiografa Nikole, i naš Teodosije je tri stoleća kasnije video „besporočan, bezmetežan, besplotan i bestelesan, skoro anđeoski” život svetogorskih isposnika i istakao ga kao vrhunski uzor svakome monahu. Uopšte nije isključeno da je, pišući ove redove u Žitiju Svetog Save, mislio i na prvog atonskog pustinožitelja. Doista, Sveti Petar, „atonsko svetilo”, koji je sve prevazišao „svetlošću trpljenja”, kako ga je docnije video i pesnik Genadije, nastavio je da obasjava tesni i mukotrpni, ali izabrani i željeni put svetogorskih i svih ostalih budućih podvižnika.