U preplitanju misli i osećanja, niskih strasti i predavanja, u romanu se oseća sveprisutnost nemira sličnog divljaštvu, koje odavno naseljava naše živote. To je novi svet, nimalo smirujući, koji se pojavljuje u potpuno novom obličju, i možda više ne postoji nikakav vid odbrane od njega, iako glavni junak očajnički traga za rešenjem, u jednoj graničnoj i dramatičnoj situaciji.
Marija, profesorka na institutu za srednje obrazovanje, suočena je s napadom jedne grupe učenika. Uspeva da preživi, ali se njen položaj žrtve suštinski menja od trenutka kad je primorana da se brani od zakonskih tužbi koje su podneli branioci njenih napadača. U pismu koje pripovedač posvećuje svojoj sestri Tesi, Marijinoj prijateljici, koja radi kao lekar u Latinskoj Americi, susrećemo se sa životom ispisanim univerzalnim jezikom ljubavi i bola, uspomena i stvarnosti, u situacijama i iskustvima koje se samo zajednički mogu podneti.