Kroz šest poglavlja, četrdesetpetogodišnjak Atanasije Svilar traga za ocem i odgovorom na pitanje promašenosti sopstvenog života. Put ga vodi ka Svetoj Gori i manastiru Hilandar, što je pisac s jedne strane estetizovao žanrom baroknog proskinitariona, pa se tako junakov put samospoznaje može imenovati prolaženjem kroz „metafizičke pejzaže”. S druge strane, roman funkcioniše i kao Mocartova Mala noćna muzika, tako da njegova struktura i pozadina donekle odgovaraju smeni brzih, umerenih i sporih stavova. Otac reprezentuje prazninu u Svilarovom životu, koja dobija akustiku tek ako se opaše metaforičkim zidovima ili svim ženama koje je voleo i, na taj način, postane saglediva kao Mocartova nimalo slučajno baš kamerna muzika. Sve to, najposle, objašnjava junakovo bavljenje arhitekturom, simbolički značaj motiva noći, ali i noćnih službi i molitvi Bogorodici, igumanki manastira Hilandar.
Iz pogovora „Akustika romana”
Jelene Đ. Marićević Balać