U pričama VSteislava Basare nestaje jasna granica između književne fikcije i realnosti, života i smrti, jave i sna; svet se u isto vreme razara i ponovo vaspostavlja. iako često u romanima možemo prepoznati ideje i likove anticipirane u pričama, nesumnjivo da se radi o dva zasebna sveta koji se, povremeno i za potrebe vrhunskog književnog artizma, nadopunjavaju i dopričavaju.
"Život koji ne skriva neku veliku ludost nema nikakve vrednosti"- reči su drevnog filozofa, ali kako pronaći ludost ako smo mi deo nje? Basarine priče su upravo deo ali i perspektiva takve ludosti.