Na grobu jedne majke piše: „Divna si nam bila – od rođenja – ljubljena nam majko – do viđenja“.
Na grobu Elijasa Kabilja piše: „Tako smo sami – živi i mrtvi – uvjek isto“, kao daleko sećanje na španski stih „¡Dios, como solos se quedan los muertos!“
Iza tih reči i slova nazirem mali i živi sefardski svet iz našeg detinjstva. Trgovce sa visokim fesovima na glavi, pognute nosače, sitne prodavce, zanatlije na ćepencima, njihove stare žene još u sefardskoj orijentalnoj nošnji, njihovu decu, dobro odevenu, bogatašku, i bednu, mršavu, sirotinjsku. Osećam miris njihovih avlija i čujem njihove žive grlene španske uzvike izmešane sa našim rečima. Svet koga više nema. A da ga nema, to kazuje i ovo groblje živim znacima i vidljivim tragovima velike drame jednog naroda.
Ivo Andrić